Dubravka Jovančić

Odluka čime ćemo se baviti je naša

Dubravka je šefica službe automatike u JKP „Beogradske elektrane“, preduzeću u kojem je po završetku studija bila praktikant. Ona je master inženjerka elektrotehnike i računarstva, a Elektrotehnički fakultet u Beogradu bio je njena baza tokom studija.

Dubravkin posao je stresan, jer ukoliko nešto u sistemu daljinskog grejanja zataji, problem mogu da osete hiljade građana u Beogradu. Iz tog razloga, ona svoj „ventil“ pronalazi u pub kvizovima, putovanjima i kreativnom pisanju.

Prema njenim rečima, u vreme kad je trebalo da odluči čime će se u karijeri baviti, dve stvari su bile presudne da postane elektroinženjerka: obišla je fakultete koji su je interesovali kako bi na licu mesta proverila da li se u tom okruženju oseća dobro. Drugo, bilo joj je važno da odabere oblast koja će joj omogućiti da uči tempom koji njoj odgovara. Njena poruka devojkama je da jednako kao što neki fakulteti i poslodavci biraju nas tako i mi biramo ono čime ćemo se baviti. Kako ističe, mlade žene treba hrabro da nastupe, a starije koleginice navijaju za njih.

 

 

Dubravka Jovančić: Neophodno više mentorskih programa i bliža saradnja škola sa privredom

Jedna od  finalistkinja izbora za „Inženjerku godine“ bila je i Dubravka Jovančić, šefica službe automatike u JKP „Beogradske elektrane“. Ona je master inženjerka elektrotehnike i računarstva, a studije je završila na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Osim što se u poslu bavi sistemom daljinskog grejanja, Dubravka greje i svojom toplom prirodom i vrlo dobronamernim i racionalnim odnosom prema životu, obrazovanju i radu.

Sa nama je podelila utiske o inicijativi „Inženjerka godine“, reakcijama kolega i promociji inženjerstva u javnosti.

Koji su vaši glavni utisci posle završenog izbora za „Inženjerku godine“?

Na prvom mestu, mislim da je na ovaj način stvoren prostor za drugačiji dijalog o ulozi žena u STEM oblastima, što je sjajno i neophodno. Jedan od generalnih utisaka mi je čest komentar koji sam čula, a to je da se u javnosti najzad čulo o nečemu što promoviše prave vrednosti, nešto suštinsko i pozitivno. S druge strane, reakcija muških kolega je bila vrlo pozitivna i dopalo mi se što su ovu inicijativu shvatili kao nešto što jeste potrebno društvu, što podržavaju promociju koleginica i što su u tolikoj meri ponosni na njihove uspehe.

Mnogo se pričalo o pozitivnim reakcijama u firmama finalistkinja? Kako je bilo kod vas?

Dirljivo u svakom smislu. Ja radim u firmi koja ima veliki broj zaposlenih i kada se o izboru čulo i internim kanalima, čestitanja su trajala baš dugo, a odjek je bio veliki. Ja dosta vremena provodim na terenu, van kancelarije, i reakcije kolega sa kojima svakodnevno radim su mi posebno drage. Uz čestitke, mnogi su komentarisali da im je drago što je neko koga doživljavaju kao svog na pravi način promovisan i što je to angažovanje prepoznato i u širim krugovima.  

Na koji način inicijative poput „Inženjerke godine“ pomažu u promociji rada javno-komunalnih sistema, onoga što utiče na život svih nas, a često nismo svesni šta i koliko ljudi stoji iza njih?

Inicijative poput ove daju prostor inženjerkama da predstave posao koji rade i preduzeće u kome su zaposlene. Ljudi koji rade u javno-komunalnim preduzećima su vaše komšije, prijatelji i rođaci, ljudi koji se trude da svoj posao obavljaju najbolje moguće, a često nam njihovo angažovanje deluje daleko i nejasno, svedeno samo na to da li imamo određenu uslugu ili ne. Veličina i lepota tehničkih sistema koji stoje iza pružanja neke usluge, a samim tim i ljudi koji rade u okviru tih sistema, jeste nešto što treba prikazati i promovisati.  

Da li postoje neke lekcije ili iskustva iz ove inicijative koje nastavljate da primenjujete u svojoj karijeri i promovisanju većeg učešća žena u inženjerstvu?

Ja sam i pre ove inicijative bila aktivna u svim praksama koje se za srednjoškolce i studente organizuju u saradnji sa mojom firmom, mislim da je to zaista važno. Prevashodno jer daju prostor mladima da vide kako izgleda posao inženjera koji je tehnički izazovan i interesantan, a nudi im mogućnost i da upoznaju jedan zaista prelep tehnički sistem. Nakon ove inicijative imam jedan drugačiji, proširen pogled na uticaj nas inženjerki na promovisanje većeg učešća žena u inženjerstvu. To svakako sada utiče i na način na koji obavljam svoj redovan posao i druge aktivnosti, kao što je učešće u mentorskim programima i stručnim praksama.

Rekli ste da je važno da mladi znaju da je odluka o tome šta će studirati i gde će raditi upravo njihova. Šta bismo kao društvo mogli da učinimo kako bi mladi imali više informacija o alternativama, studijama i budućem zanimanju, šta nedostaje?

Više mentorskih programa kao i razvijanje jače saradnje između srednjih škola i fakulteta sa privredom, jeste neophodno i možda treba da bude prvi korak. Za neka zanimanja može da bude dovoljno da inženjeri i tehnička lica približe svoj posao mladima kroz prezentaciju u srednjim školama i na fakultetima, ali postoje zanimanja koja je najbolje prikazati na licu mesta. S obzirom da se zanimanja proširuju, menjaju i raslojavaju, potrebno je i da njihovo promovisanje među mladima bude agilnije, da bolje prati trenutne tendencije, posebno u tehničkim oblastima koje se i same rapidno razvijaju.